Moja prabaka zvala se Ruža. U stvari, zvala se Živana. Pa joj se to ime nije dopadalo i promenila ga je u romantičnije, Ruža. Iako se ja baba Ruže ne sećam, samo ova anegdota je dovoljna da je omili srcu mom. U našoj porodici, institucija babe se veoma ceni. Radosavljevićke ne samo što obožavaju svoje babe, nego ih bezmalo idolizuju. Baba moje babe Spomenke, moja čukunbaba, zvala se Draga. Sećam se da mi je baba u detinjstvu stalno pričala bajke o njoj. A tek moja mama - pa nikada bolja baba nije kročila kuglom zemaljskom od njene Ruže! A pravo da vam kažem, ni ja lično nisam mogla poželeti bolju babu od Menke. Ta me je svuda vodila sa sobom - i u kupovinu, i kod frizera, i u posete kod njenih drugarica, i na Tašmajdan bar jednom dnevno, a leti na more. I pravila mi belu kafu s milhbrotom za doručak, a drobež za večeru. I pišinger i lenju pitu kad god sam htela. I po vozaču autobusa mi slala PKB jogurt iz Beograda u Tuzlu. Baba-zmaj!
