Figaro

Nije me bilo neko vreme, tetka nam je bila u poseti, pa nisam stizala da visim na kompjuteru. Za to vreme sam imala jedan neuspešan eksperiment s Tortom od kafe (loš razmer sastojaka za koru) i Tatlijama (šta su Tatlije? Zbog čega je pokušaj propao? Više o tome u toku sledećih nekoliko nedelja; reč je o kolaču od koga definitivno ne smem da dignem ruke, ali je recept veoma neprecizan i moraću još par puta da ih napravim dok ne dođem do optimalne formule).




Nego, da pređemo na Figaro. Ne pamtim kad me je neki kolač više iznervirao i namučio. Prvo sam pomislila, ha, oblande, to se samo smuti fil, sad ću ja to za dvadeset minuta. Na kraju sam provela sat i po u kuhinji koja je nakon tog okršaja izgledala ovako:

Međutim, rezultat je impresivan. Pokušaću da objasnim i kako da izađete na kraj s Figarom bez nervnog sloma, tj. kako bih ga pravila da ga se ponovo latim. Za početak, recept.

• 250 g šećera
• 250 g oraha
• 8 žumanaca
• 6 kašika šećera
• 250 g putera
• 2 oblande
• eventualno, čokolada za preliv

Orasi se iseckaju na krupno. 250 g šećera se istopi u šerpici dok ne postane smeđe boje i razlije se u masnoćom namazan tanjir. Kada se ohladi, istuca se u avanu. Žumanca se umute sa 6 kašika šećera i doda im se topljeni puter. Kuva se na šporetu (ne na pari) dok se ne zgusne. Ovom kremu se dodaju orasi i tucani grilijaš, sve se lepo promeša pa se nafiluju oblande. Na kraju se prelije topljenom čokoladom u koju se umeša kašika-dve ulja.

Zvuči jednostavno, zar ne? Zašto onda nakon pravljenja Figara imam duplo više sedih vlasi nego pre? Kao prvo, nemam avan. Ovde klasičan avan nema da se kupi, moja baka je imala veliki mesingani, bogtepita koliko star, ali je težak kao tuč i nezgodan za avionski transport (u stvari, nisam baš ni sigurna da mu se tokom prošle dve decenije nije izgubio trag). I onda sam pomislila, nema veze, ja ću lepo taj grilijaš da strpam u kesu za zamrzivač i usitnim ga tučkom za meso. Naivnost ovog pristupa postala je očigledna tek u praksi. Ali prvo da ispričam kako sam napravila ovo lepo ogledalo od grilijaša s prve slike. I tu već moram da napomenem da sam skrenula s originalnog recepta, pa da zvanično otvorim poglavlje

Šta sam promenila? Šećer se relativno brzo istopi, tu nema nikakvih zamki. Međutim, postoji mnogo bolji način da se napravi grilijaš nego da se razliva u podmazan tanjir. Ja sam uzela veliki, plitak pleh i obložila ga običnim bakpapirom. Na to sam sipala šećer i razlivala ga levo-desno po papiru naginjući pleh. Oprezno s istopljenim šećerom, reč je o đavolski vreloj masi!! (ne, mama, nisam se opekla).

Šećer se veoma brzo stegao i ohladio. Onda sam ga samo skinula s papira, slikala i počela da ga usitnjavam kao što sam napisala da sam nameravala. Tučak za meso je uspeo da izlomi šećer na 20% praha i 80% komadića koji izgledaju kao staklena srča, veoma su oštri i tvrdi pod zubima. I sitnije ne ide. Provela sam dobrih dvadeset minuta mlateći po onoj kesi, komšije su me sigurno proklinjale, ali ništa. I onda sam kapitulirala i izvadila multipraktik. Tu se šećer usitnio očas posla, tako da savet glasi: odmah izlomite grilijaš na malo manje parčiće i usitnite ga u multipraktiku. Ne mora da bude baš sitan kao šećer od koga je nastao, ali ne treba da bude ni većih komada.

Onda, orasi. Ne znam da li sam već spomenula da su orasi u Nemačkoj luksuzna roba. Ne znam zašto, tek pet puta su skuplji nego u Srbiji (govorim o ljuštenima) i takođe znatno skuplji od badema i lešnika (koji se prodaju već mleveni, a orasi ne). Zbog toga, ja svoje orahe s Kalenića sa sobom nosim, jeste da zauzmu pola kofera, ali vredi. I da mi se ne užegnu, ja ih zamrznem. Kad sam se setila da pravim Figaro, ustanovila sam da ih nisam blagovremeno izvadila iz zamrzivača, pa sam rešila da ih malo prepečem u rerni (to im ionako intenzivira aromu). Sve bi to super ispalo da nisam preterala s pečenjem; iako nisu zagoreli, ona ljuspica na površini se odvojila od jezgra i primila neku gorku aromu. To sam primetila tek kad sam ih već napola iseckala, probala jedan i shvatila da moram da uklonim ljuspu. E, kako se uklanja ljuspa sa seckanih oraha mogu da ostavim vašoj mašti na volju. (Svi su rekli: "Zašto je nisi prosto oduvala s površine?", odmah da kažem da se ljuspice ne skupljaju na površini nego na dnu posude). To je takođe trajalo mnogo, mnogo, mnogo duže nego što je trebalo. Nego što sam mogla da pretpostavim. I u tom oblaku ljuspica sam već polako počela da osećam kako mi rastu magareće uši. Ali ko mi je kriv.

Kada sam izašla na kraj s orasima, skuvala sam fil od žumanaca, jaja i putera bez teškoća (puter ne mora da bude topljen, dovoljno je na sobnoj temperaturi). To treba lepo da se stegne, što gušći to bolji, samo pazite da vam ne zagori. Pomešala sam ga s ove druge dve đavolje stvari i razmazala po oblandi (oblande Tena, uvoz iz Hrvatske :)) poklopila drugom oblandom i stavila sve to između dve daske za seckanje da ga malo pritisnu. Pošto fil mora neminovno malo da iscuri sa strane, probala sam to što je krenulo da "beži" i oduševila se. Odmah mi je postalo jasno da ga neću prelivati nikakvom bezveznom čokoladom jer je ukus karamela i oraha već toliko intenzivan i upečatljiv da mu zaista ne treba nikakav treći skretač pažnje.

Presuda: Kada ga je probala, tetka je rekla da takav Figaro ne može da se kupi ni u jednoj beogradskoj poslastičarnici. Ako se budete učili na mojim greškama, i vi možete da ga napravite bez većeg maltretiranja (doduše, brdo prljavog posuđa teško može da se izbegne - em multipraktik, em jedna šerpa za šećer, jedna za fil, mikser, žica itd) ali nemojte misliti da je to samo "još jedan fil za oblande", pogotovo kad vidite varljivo kratak recept moje bake.

Figaro

• 250 g sugar
• 250 g chopped walnuts
• 250 g butter
• 8 egg yolks
• 6 Tbsp sugar
• 2 waffle sheets

Melt the sugar in a saucepan until golden brown. Line a shallow baking tin with greaseproof paper and spread the caramel on top of it, then leave to cool. Separate the sugar mirror from the paper, break in smaller pieces and pulverize in a food processor.

Chop the walnuts, but not too finely. Mix the egg yolks with the remaining sugar and butter (at room temperature) and cook until the cream thickens. It needs to be very thick, but be careful not to burn it (whisk, whisk, whisk!). Stir in the sugar powder and the walnuts. Take a ready-made waffle sheet (you can buy it in well-stocked supermarkets or in Eastern European food shops) and spread the cream on top of it. Cover with a second waffle sheet and put a chopping board on top of it, for weight.

The original recipe states that you should spread a layer of melted chocolate on top of the upper waffle, but don't do it. The aroma of walnuts and burnt sugar is very rich and chocolate would only act as distraction.

What I've written above in Serbian explains why it took me hours to make this cake when it should have been so easy. But I've saved my English-speaking readers the trouble of reading about my clumsiness. The way I've described it here is how I would do it if I decided to make Figaro again. And I probably will because it tastes heavenly.